Danas se logoped bavi i lepotom govora i kulturom govora, kao i patologijom govora.

Lepa reč je negovana još u doba neolita, kraj logorske vatre, dok se meso peklo i razgovaralo o sutrašnjem lovu. Na kraju krajeva, neolitski čovek je kraj te vatre stvorio i grčke mitove. Ovo potvrđuje i govornička veština Indijanaca, crvenokožaca, koji su de facto živeli u mladem kamenom dobu (kamena sekira, kameni vršak strele). Govori Bika Koji Sedi, Crvenog Džekita ili Logana, poglavice Irokeza, ušli su u sve antologije govorništva.

Molim vas, naučite me da kažem „r“

Izvorno, filologija znači ljubav prema govoru, reči. Filologos bi bio čovek koji voli reč, a filolog je čovek koji se bavi stranim jezikom. Danas se logoped bavi i lepotom govora i kulturom govora, kao i patologijom govora. Kažu da je danas na zapadu, a naročito u Americi, prava pomama za knjigama i učiteljima govorništva. Da je to istina, potkrepljuje i činjenica da su leporeki ljudi i mnogo bolje plaćeni. U poplavi lošeg govora, čak i kada su spikeri i voditelji u pitanju, a da ne govorimo o novinarima i izveštacima, izgleda da je konačno počela da se probija namera da se makar spikeri sa govornim manama uklone sa ekrana. Štaviše, počele su da se pojavljuju i knjige, manje ili više stručne, manje ili više praktične, koje se bave i govorom i izgovorom i akcentuacijom, retorikom, besedništvom... Sve češce nam se obraćaju rečima: „Molim vas, naučite me da kažem „r“, urednik mi je zapretio da ce me izbaciti iz programa ako ga ne naučim“, ili „Šef mi je rekao da ne mogu da napredujem u hijerarhiji ukoliko ne otklonim govorne nedostatke“. Pred prijemne ispite na Pozorišnoj akademiji, imamo pravi pljusak mladih, željnih dobrog govora. Da bi se besedilo, potrebna je dobra volja (motiv) onoga koji bi da besedi, dobar sadržaj (govor) i slušaoci. Kakav ce efekat izazvati govor zavisi i od izgleda govornika, njegovog ugleda, obrazovanja, temperamenta...

Iskusni govornici mogu besediti i bez pripreme, kao što bunar koji se često koristi daje sve više vode, koja je i sve kvalitetnija. Ajnštajn je tvrdio da mu za predavanje od dva-tri sata ne trebaju pripreme, ali da mu, da pripremi govor od petnaestak minuta, treba dva-tri sata.

U svakom slučaju, govornik mora da izabere temu – invencija, o kojoj će kazivati. Pri tome, mora voditi računa da tema bude zanimljiva i da ne izlazi iz njenih okvira. Koncept onoga što će kazivati, govornik treba da drži u glavi ili da takvu, grubu skicu ima na papiru, zajedno sa statistickim podacima ili drugim brojkama. Naravno, govor može da se napiše u obliku dramskog monologa, pa da se potom nauči napamet i tek zatim izgovori publici. Čak i kada takve besede izgovori slabo obrazovan čovek, one deluju impresivno. Bolje je i naučiti govor napamet, pa ga kazati, nego čitati ga ili svaki čas zavirivati u papir da se ne bi izgubila nit.

Prema Demostenu, u besedi su važne tri stvari: „Prvo, kako se nešto kaže, drugo, kako se nešto kaže i treće, kako se nešto kaže“.

„Odmah u glavu“

Govornik mora da ima redosled izlaganja – dispozicija, a to znači: uvod, izlaganje naših stavova, dokazivanje tih stavova, pobijanje suprotstavljenih stavova i zaključak. Naveli smo pet delova govornog toka, medutim govor može imati i samo jedan deo, „odmah u glavu“ ili in medias res, „u centar stvari“, ili pak, tri ili četiri dela, što će zavisiti od izbora samog govornika. Za uvod i zaključak je važno dati poslovicu, anegdotu, vic ili kratku priču. Današnji govornici uglavnom koriste „zlatno pravilo“: Primer – Poenta – Argumentacija. To znači da govor treba započeti upečatljivim primerom, poslovicom, zagonetkom, kratkom pričom... potom treba izvući pouku koja se odmah upućuje slušaocima, a onda se pouka potkrepljuje snažnim dokazima. Govornik mora da izabere način izražavanja – elokucija, tj. stilsko – izražajna sredstva jer, prema Demostenu, u besedi su važne tri stvari: „Prvo, kako se nešto kaže, drugo, kako se nešto kaže i treće, kako se nešto kaže“.

Sve su ovo stvari o kojima roditelj mora da vodi računa još dok je beba beba. Posle je kasno!