Tekstovi Nakon Kojih se Osećaš Kao Loš Roditelj

Jedno je biti otvoren za rast i razvoj i za promenu mišljenja, a sasvim je nešto drugo dopuštati svakoj leporekoj mami koja ima tastaturu da te uči kakva je majka potrebna tvom detetu.

Internet nam je doneo to da danas svako može da piše o svemu i to koliko će nečiji tekst biti popularan (a samim tim i koliku će šansu imati da ga neka mama vidi i pročita) ne zavisi uopšte od stručnosti i kompetencije te osobe koja taj tekst piše. Zavisi, verovali ili ne, samo od toga koliko vešto dotična osoba ume da uzbudi osećanja čitalaca i koliki dar za pisanje ima. Od zavodljivosti njenog pisanja zavisi čitanost njegovog teksta.

Tako najpopularnije tekstovi o roditeljstvu koje kruže internetom nisu napisali ni pedagozi, ni psiholozi, ni pedijatri, već mame britkog jezika koje su vešte da pogode u najbolniju tačku.

Ovo ne bi bilo ni najmanje problematično kada bi te mame pisale o tome kako znaju koliko je ponekad teško biti roditelj, kada bi delile svoja iskustva i ohrabrivale druge mame. Kada biste se nakon čitanja njihovih tekstova osetile dobro, prihvaćeno, kao da su vas razumele i rekle vam da je sve u redu, da ste dobre mame i da su vaša deca srećna što baš vas imaju za roditelja.

Ali ne. Tekstovi koji su najpopularniji su oni koji podilaze mamama koje misle kao i autor, a sve druge stavljaju u koš sa bezosećajnim i lošim roditeljima čiju decu oni, autori tekstova, iskreno žale i želeli bi da ih spasu.

Bilo da je tema peckanje deteta po ruci kada dira šteker, želja roditelja da dete spava u sopstvenom krevetu, a ne sa njima, zabranjivanje slatkiša, zabranjivanje ili pak zabavljanje malog deteta mobilnim telefonom, čitanje bajki pred spavanje ili nečitanje, nošenje bebe u rukama dok muž gura prazna kolica, praktično bilo koja roditeljsta nedoumica da je u pitanju, ovi tekstovi kao posledicu imaju da se osećamo kao najgori roditelj na svetu zato što mislimo drugačije nego mama koja piše tekst.

Nedavno sam, konkretno, pročitala tekst o pomenutom nošenju bebe u rukama dok muž gura kolica i to me je inspirisalo da napišem ovaj tekst. Autorka je veoma vešto i emotivno predstavila kako ona misli da se oseća beba koju mama ostavlja da plače u kolicima jer ne želi da je „nauči na ruke“. Predstavila je surovi svet koji ta beba vidi i divni svet koji doživljava njena beba dok je ona nosi, a muž gura kolica. Verujem da je motiv za taj tekst bio iskren i dobronameran, ali efekat koji je postigla je da sam se ja, a verujem i mnoge druge mame, osetila vrlo loše nakon čitanja tog teksta. Ja imam dve bebe u blizanačkim kolicima i kada jedna od njih, ili obe, plaču, ja ne mogu da izvadim jednu i nosim je u rukama, a drugom rukom da guram kolica. A neke mame nemaju sa sobom muževe ili bake da im guraju kolica dok one nose uplakanu bebu. Ja sam psiholog i znam koliko je mnogo, mnogo stvari potrebno da se dogode i poklope pa da dete odraste u nesrećnu osobu i koliko jedno nošenje ili nenošenje neće nikako na to uticati. Sve ja to znam, a ipak sam se osetila kao loša mama. Jer autorka ima veoma veliki dar za pisanje i ume da predstavi tako da te srce zaboli.

To je problem kada čitate tekstove koje su pisale mame sa darom za pisanje. Zaboravljate da branite sebe. Bivate zavedeni nečijim naizgled dobronamernim rečima. Na kraju ostajete sluđeni, sa osećanjem krivice, ne znate smete li više verovati svojoj proceni i sa utiskom da ste loš roditelj (ili makar niste tako dobar kao mama koja piše tekst).

Mnogo je i mojih kolega, psihologa, koji jednako zloupotrebljavaju svoju stručnost da postiđuju druge roditelje. Ali to je druga tema. Pravi stručnjak, makar ja to tako vidim, nikada neće postiđivati. Pravi stručnjak će načiniti da se osećate dobro nakon njegovog teksta, ohrabreno, da nakon njegove radionice ili predavanja odete zadovoljni što ste neko novo znanje usvojili, što ste naučili neke nove tehnike kako sa detetom i dobili nove ideje. Pravi stručnjak nema želju da kazni i postidi, već da ohrabri i poduči.

Ako vas zabole tekstovi i škole mišljenja (sada su popularne razne škole roditeljstva) koji govore drugačije od onoga u šta vi verujete, stanite. Nemojte odmah sebe prekorevati. Naučite da branite sebe. Naučite da razmislite o motivima te osobe koja piše. Ako se nakon nečijeg teksta osećate kao smeće, znajte da to nije dobronameran tekst i nije autor koji misli o osećanjima ljudi koji čitaju.

Moj muž ima odličan način na koji razmišlja kada tako nešto pročita. On, čim se oseti loše, potraži krivca za to. Ne poveruje odmah da je sam kriv, kao što sam ja to sklona da uradim. On kaže da mu je to ostalo iz vremena kada je radio u vojsci, ta maksima koju mi često citira: „Kada imaš neki problem, nađi uzrok tog problema, a onda satri ga!“. Poenta je da njemu ne bi trebalo čitavo popodne razmišljanja i kilogrami osećanja krivice, kao što je meni trebalo, da shvati da nije problem u njegovom načinu roditeljstva, nego u veštini autora takvih tekstova da se igraju osećanjima roditelja.

Naučite da branite sebe!

ŽELJKA KURJAČKI STANIĆ
psihoterapeut

U saradnji sa: Trudnoća i Zdravlje